ВУКОСАВА ШИМИЋ - УЧИТЕЉИЦА Штампа
Написао Moderator 2   
четвртак, 18 јануар 2018 18:13

Вукосава Шимић (1879-1950)

Учитељица Вукосава Шимић  рођена 4. јануара 1879. године у Мирковцима ( била је рођена сестра старопазовачког свештеника Стевана Шимића 1858-1896), где је и завршила основну школу, вишу девојачку школу, па Учитељску школу у Сомбору од 1892. до 1894. године. На расписан течај, на предлог старопазовачког школског одбора од кр. зем. владе 3. септембра 1894. године, именована је „правом“ учитељицом.

За време свог службовања оставила је најлепше успомене, јер је као учитељица свој позив идеално схватала и поверену јој омладину у националном духу васпитавала и  сваку прилику користила за буђење родољубља. У Добротворној Задрузи Српкиња 1904. године именована је за благајника, а убрзо и за председницу. У сарадњи са учитељем Радом Мандићем и др Р. Пешићем сачинила и правилник о раду, основала друштво и окупила жене.  Старопазовачки учитељ, Рада Мандић и Вукосава Шимић, иницирали су приређивање „народних села“ у вези са лепим поучним забавним предавањем.

Циљ јој је био, како се види из архиве, да госпође, односно супруге трговаца, занатлија и велепоседника, осете проблеме сиромашних сеоских жена, како би међусобни социјални јаз био отклоњен. Радећи са децом, приметила њихове проблеме, као и проблеме њихових родитеља. Помагала је вредним и сиромашним родитељима, тако што је подстицала напредовање њихове деце у школи, касније њихов активан рад и учешће у добротворним организацијама, у самој црквеној општини, новчаним заводима и код месне интелигенције. У листу «Сремац» (који је излазио у Земуну) од 14/27. маја 1911.године забележени су неки лепи тренуци – са прославе црквене славе светог Николе у Војки. Дописник из Војке, који се потписао као «Војчанин», пише: „На литургији је дружина певала складно умилно, гласови одабрани, види се да су чланови и чланице вредни и да су озбиљно схватили своју задаћу, а и дисциплина друштва је похвална. Али није ни чудо што је то младо друштво за кратко време тако леп успех постигло, када има свога агилна и вредна коровођу, даровиту госпођицу Вукосаву Шимићеву, опште поштовану учитељицу коју сви Срби Старо Пазовчани, а и иноверци цене и поштују, која је за сваку српску установу заузета, а и заузима се за све што је српско, која уместо да се у слободним часовима одмара, она то слободно време посвећује певачком друштву. Треба само хтети, смети па умети, и вредно радити, па се мора постићи овако леп осмех.“ Задруга је престала са радом почетком Првог светског рата, али је Вукосава Шимић, као велики хуманиста и родољуб, успела, са својим активним суграђанкама и присталима, да помогне рањеницима и борцима и у балканским ратовима, а нарочито српској војсци у току Првог светског рата. После рата, рад жена је на иницијативу учитељице Вукосаве Шимић, обновљен 31. марта 1923. године под називом Коло српских сестара, као чланице Главног одбора Кола српских сестара у Београду, а освећење камена темељца зграде Кола било је 6. октобра 1923. године. Улога Кола је била, да ради на просвећивању и збрињавању женске омладине, да помаже сиротињи, јача националну свест и да чува народне обичаје. Тежиште свих ових активности је на себе преузела управо Вукосава Шимић.

Захваљујући њој и оданим женама, 1929. године је у Старој Пазови обновљена сремска народна ношња.  У пензију одлази 1932. године. За време Другог светског рата становала је у Земуну, а сахрањена је на старопазовачком гробљу 1950. године.         Сахрани су присуствовале учитељице: Јелка Есаповић, Иванка Илић, Живка Сонтић, Гордана Трбојевић, Нада Видовић, Вукосава Вучетић и Иванка Еремић (Павлекић тада). Крст је носила учитељица Јелена Станишић (која је дала податке о сахрани учитељици госпођи Мирјани Степановић).

Напомена: Текст је писан  на основу дугогодишњег истраживања Миливоја Ковачевића из Старе Пазове

Последње ажурирано четвртак, 18 јануар 2018 18:23